Kod usnulog tobdžije

Obično u ovo vreme, pred kraj godine, imam običaj da svratim u kafanu za koju niko ne zna, koju niko nikada nije ni video a koja se nalazi u Beogradu, na Dorćolu. Sačekam da se mrak spusti i toplo obučen, sa kapom na glavi na kojoj je slika topa, izadjem na ulicu i hodam neko vreme, praveći se kao da ne znam gde idem. Posmatram osvetljene prozore na zgradama, senke usamljenih i retkih prolaznika koje prelaze preko propalih fasada, prepune kontejnere i poneko zalutalo i smrznuto kuče. Udišem rezak zimski vazduh koji miriše na upaljena drva, kiseli kupus i mačji urin. Nekako uvek, kada osetim da sam blizu kafane, magla počne da se spušta na Dorćol, teška, gotovo opipljiva i skoro živa poput one Karpenterove. Gradski zvukovi iz daljine potpuno utihnu, nekako naglo nestanu, kao da ih neko po naredbi ukine. Još više zakopčam jaknu i osvrćem se oko sebe iako znam da nikoga neću videti. Bat mojih koraka je sada previše glasan i to me čak i raduje jer ponekad imam osećaj kako ću nestati u ovoj magli kao da me nikada nije ni bilo.

Shvatam da sam došao do dobro poznate raskrsnice i do ugla na kome je kafana. Natpis iznad ulaznih vrata je propao, neka slova se jedva vide a neka su nevešto prepravljana pa se kroz ovu maglu može pročitati Kod usulo obdžije a pravi naziv kafane je Kod usnulog tobdžije. Iako pred kraj svake godine svraćam u ovu kafanu, već dve decenije, uvek me obuzme blaga jeza dok otvaram škriputava vrata i kada začujem kako se oglasi zvonce nevešto zakačeno iznad ulaza.

Kafana je po običaju slabo osvetljena mrkožutom svetlošću koje dolazi sa zidnih sijalica pokrivenih iscepanim abažurima čiju originalnu boju je odavno nemoguće razaznati. Na zidovima kafane su stare uramljene fotografije, zamrznuti kadrovi prošlosti – zelena trava, mesto gde se spaja stativa i prečka, sat iznad Clock End tribine, fudbalska lopta sekund pošto je dotakla mrežu, prazna klupa za rezerve, korner zastavica, sudijska pištaljka…U kafani su samo četiri stola, stara bubnjara iz koje se čuje puckanje cepanica i omaleni šank iznad kog je zidni sat marke Darlic i natpis Victoria Concordia Crescit. Za šankom uvek stoji gazda kafane, Martin, neprestano grickajući semenke a za stolom levo od šanka uvek sede dva ista gosta, Denis i Fred i ispred svakog od njih je, kao i uvek, po čaša kuvanog vina. Svo troje me pogledaju na kratko kao da svake noći dolazim a onda nastave da se bave svojim mislima. Na jednom zidu, na drvenom postolju, je stari tranzistor sa koga se uvek čuje ista stvar. Huk i pesma navijača. Nikada neka muzika. Samo huk i pesma navijača, uzvici desetine hiljada navijača u neverici kada se šansa propusti ili delirijum kada se šansa pretvori u gol.

Jaknu i kapu okačim o stari, drveni čiviluk pored stola za koji uvek sednem, prvi sto sa desne strane od ulaza. Dunem u šake, protrljam ruke i stavim kutiju cigareta i šibice pored pepeljare koju kao da su danima gazili slonovi. Kao i uvek, ispod šanka izviri glava kelnera koga zovu Bob i koji kao da izadje direktno iz zemlje. Dok parket pod njim škripi kelner mi prilazi laganim korakom sa usnulim osmehom na licu i pita me šta bi da popijem iako uvek naručim isto piće. Lagano, kao što je i došao, tako se i vrati i nestane na kratko ispod šanka da bi se ubrzo pojavio i spustio čokanj na moj sto. Nakrivi glavu na stranu kao da pokušava da vidi nešto iza mene a onda opet ode, stane iza šanka i počne da briše čaše šarenom krpom.

Jaka rakija mi vrati boju u lice, zapalim cigaretu, zatvorim oči i vidim ih, jasno kao da stoje ispred mene, na dohvat ruke. Vidim fudbalere u crveno belim dresovima kako jure svuda po terenu kao da sutra ne postoji. Skokovi, startovi, korneri, kartoni, penali, slobodni udarci, voleji, sve pršti na sve strane kao da se igra poslednja utakmica na svetu. I dok mi Bob donosi čokanj po čokanj, ja otvorim oči pomalo, pogledam u Denisa i Freda koji se šeretski nasmeše, pa u gazdu Martina koji odmahne glavom par puta kao da su svi oko njega previše neozbiljni, pa opet zatvorim oči i vratim se na tu veliku i jedinstvenu utakmicu dok sa radija dolazi huk navijača. Huk koji mi podiže svaku dlačicu na telu. Vidim kako padaju golovi, sve lepši od lepšeg, 1 – 0,  2 – 0, pa 5 – 0… pa 16 – 0, pa evo već je 22 – 0 za Arsenal. Vidim Kanua i Marka, vidim Emanuela i Olega, vidim Sola i Silvinja, vidim Žilberta i Titija, svi ubrzano ulaze i izlaze sa terena kao izmene u hokeju.

I onda kada se očekivao poslednji sudijski zvižduk, zidni sat marke Darlic počne da odzvanja, dvanaest puta. Već posle prvog zvona sam otvorio oči, čuo kako se radio sam isključio uz neprijatno krčanje, kao da je neko vreme sama naprava pokušavala bezuspešno da nađe novu stanicu i video kako su Denisove i Fredove čaše prazne, kako Martin više ne gricka semenke a i Bob je prestao da briše čaše. Ovoga puta me pogledaše skoro prekorno, kao da mi više nije mesto u kafani ali sam se na to već navikao. Ustao sam, obukao jaknu i stavio na glavu kapu sa slikom topa. Na stolu sam ostavio novac za rakije i bakšiš, pogledao ka svim prisutnim i blago klimnuo glavom u znak pozdrava.

Napolju se magla sporo kretala kroz ulice kao gigantsko mlečno zmijoliko čudovište u potrazi za prostorom. Krenuo sam ka kući razmišljajući o prošlosti koju uvek možemo da promenimo i ulepšamo po sopstvenom nahodjenju ili kao Fred Medison prosto želimo da se stvari sećamo na svoj način a ne onako kako su se zapravo i desile. Stvaramo svoju prošlost, ne onakvu kakva zaista jeste nego onakvu kakvu hoćemo da nam se pojavi u mislima. Budućnost je problem. Ona se ne podešava po našem nahodjenju već ima svoju dinamiku i svoju nepredvidljivu okrutnost. Porazi od 1 – 2 će u dalekoj budućnosti da izblede ili će ih neko smisleno zašećeriti ili ćemo ih gurnuti u najudaljenije delove mozga i vaditi samo po potrebi. Ja, sa druge strane, uvek volim da izadjem iz magle znajući da smo pobedili sa 22 – 0 i da su svi fudbaleri protivničkog tima dobili po crveni karton. To su moja pravila.

U daljini se začula sirena voza koji prolazi pored reke, zatim zavijanje psa lutalice dok sam se još jednom okrenuo ka kafani koju sada više nisam mogao da vidim i koju niko nikada nije ni video. Osim mene. Ali ja ću i dalje, pred kraj svake sledeće godine, da navratim u tu nevidljivu kafanu i da opalim po koje čokanjče. I tako do kraja života. A ko zna, možda jednog dana, ni kriv ni dužan, završim u njoj zauvek, gledajući zatvorenih očiju utakmicu života, iznova i iznova.

Kako sam se bližio kući tako se magla povlačila a iza jednog zatvorenog podrumskog prozora sam nekako uspeo da čujem Vlastimira kako tiho peva.

                                                                                                                           Još jedan prođe dan uzburkan k’o more

                                                                                                                                duž pustih ulica svetiljke već gore

                                                                                                                          Nek’ srce umorno željno mirnih snova

                                                                                                                                   sada tiho plovi kroz ovu noć

OOH TO BE A GOONAH!