Konačno su kvalifikacije za svetsko prvenstvo završene i od sada pa skoro do kraja maja kreće neprekidna borba ne računajući samo period kada će se igrati utakmice baraža. Neki od naših igrača se vraćaju iz kvalifikacija zadovoljni, neki ne a Džaka će još da popričeka. Ionako neraspoložen i utučen, Sančez se vraća u još gorem raspoloženju pa treba očekivati da će po koju noć da proplače uz svoje kuce…a svaka suza košta soma funti.
Ipak, jedna druga stvar bode oči. Desilo se nešto što se nikada ne događa i što se graniči sa neverovatnim – povredio se igrač Arsenala. Da, da, verovali ili ne. Škodran Mustafi. Ionako kratki sa štoperima sada nam je otpao još jedan i to na jedno metar dana. Problem je što je i Lolo povređen i što se plašim da će njegova povreda da se vuče i vuče i provuče kroz čitavu sezonu.
Čudila me je malo odluka da se proda Gabrijel i sada se ispostavlja da to i nije bio najpametniji potez ali tu smo gde smo, nema nazad. Po meni jedini logičan sled je da Mustafija zameni Per Mer koji igra poslednju sezonu u Arsenalu ali iskustvo je taj jezičak na vagi koji mora da presudi. Na toj poziciji mogu još da igraju i Elneni i Čejmbers, koji je takođe povređen, a i Sead pored Naća i klasičnog centralnog Holdinga ali prednost dajem Peru barem kada su PL utakmice u pitanju. Čejmbers je inače produžio ugovor sa nama pa ostaje da se vidi kako će se njegova karijera u Arsenalu odvijati jer je i dalje mnogo toga u vezi sa njim pod određenim znakom pitanja. Da li je zaista potencijal kako izgleda, na kojoj poziciji će da se ustali ili će Venger da ga šeta po terenu iz sezone u sezonu?
Na prvi pogled neko bi rekao da nam je ostatak oktobra relativno lak ali na drugi pogled vidimo da postoje potencijalne mine pogotovo imajući u vidu da su prve tri tekme gostovanja – Vikaridž, Marakana, Gudison.
Votford ima bod manje od nas ali kod kuće nisu pobedili nijednom od početka sezone plus ih je Siti istresao pre skoro mesec dana a nismo izgubili na Vikaridžu trideset godina. Međutim, prošle sezone kada smo negde u januaru bili drugi na tabeli došao nam je Votford, tukao nas i od tada su kola krenula nizbrdo što je i dovelo do toga da smo posle dugo vremena morali da se pozdravimo sa LŠ. Od ove sezone Votford vodi Marko Silva koji je prošle bezuspešno pokušavao da spase Hal od ispadanja. Silva je čak osmi menadžer Votforda u poslednjih pet godina od kada je porodica Poco preuzela taj tim. Italijani su navike iz svog fudbala preneli u Englesku i dok je nekada bilo retko smenjivanje menadžera, u poslednje vreme je to u PL postalo normalna stvar. Poverenje na duže staze koje bi trebalo da je normalno sada retko gde postoji i nestrpljenje se pokazuje kao zajednička osobina većine vlasnika klubova.
Pred punom Marakanom, kakav god da je tim Zvezde, uvek može da bude nezgodno a Arsenal je iz istog ovog takmičenja i izbačen pre skoro četrdeset godina upravo zbog poraza na Marakani. Znajući atmosferu u Beogradu pitanje je da li će Venger da baci u vatru neke klince kao protiv Borisova ili će ipak nešto iskusniji da iznesu tekmu.
Za Karamele sam se na početku sezone pitao kako će da izađu na kraj sa tolikim kupovinama i evo kako su izašli na kraj, nikako. Međutim, kako to obično biva, upravo im mi dolazimo na noge u periodu kada se moraju oporaviti ili će i Kuman da pakuje kofere. Još ako ih Brajton u nedelju tuče…
Pomenula se mogućnost da Overmars dođe u Arsenal ali je Venger za sada odbacio tu opciju. Uvek je dobro kada se bivši igrači uključe u rad Arsenala po više osnova i pre svega oni koji imaju šlifa za to. Vijeru, Bergkampa, Marka, Silvu, Anrija ili barem nekog od njih ćemo možda i videti nekada u Arsenalu pored onih koji su bili ili su sada uz klub kao Rajs, Leman, Bold, Karbasijun, Grimandi, Fredi, Kion a verujem i da je odluka da Per vodi klince od sledeće sezone jako dobra.
Iako zvanično ne postoji nikakva naznaka za tako nešto meni ovaj tim Arsenala, spolja i iznutra, deluje kao tim na ivici transformacije koja će ostaviti dalekosežne, dobre ili loše posledice. Prosto mi deluje da imajući u vidu ugovore mnogih igrača i menadžera, generalno raspoloženje navijača pa i fudbalera i situaciju oko autističnih vlasnika kluba kao da je neminovno staviti karte na sto, okrenuti novi list i početi sa izgradnjom jednog potpuno novog Arsenala sa pre svega jasno određenim ambicijama u nekom recimo desetogodišnjem periodu. Dok gledam utakmice Arsenala u poslednje vreme ili čitam sve što ima veze sa klubom imam čudan utisak kao da stalno nešto čekamo, čekamo da padne gol, čekamo da se neko povredi, kao da čekamo prvi poraz još od kraja avgusta, kao da čekamo Vengera da završi odavno započetu rečenicu koju je prekinuo na pola, kao da čekamo da nešto padne sa neba, nama na glavu ili na tanjir, čekamo da se neki igrači smiluju, kao da je tranzicija započeta pa odložena, kao da hodamo u mestu ili u krug bez plana i sistema.
Arsenalom moraju da upravljaju osobe koje su duboko ukorenjene u tradiciju tog kluba ili barem ekstremno fudbalski ambiciozni poslovni ljudi. A dotle, bolje nešto od nečega nego ništa od ničega.
OOH TO BE A GOONAH!