Kad god sam seo za moju plavu razvaljenu stolicu i počeo da lupam po musavoj tastaturi izšutiranog Pentijuma četiri pred utakmicu (tastaturi među čijim dugmićima je bilo dovoljno hleba da se nahrani studentski dom kineskog fakulteta), otvaranje neke bitne teme bi vrlo brzo preraslo u neku veliku, emotivnu, moju besedu punu raznoraznih, objektivno uglavnom mlitavih, paralela sa mojim životom. Ne kažem, često bi stvarno mogao lako da povežem dva događaja i ponosno zaključim da je Arsenal deo mene, i da moj beg iz realnosti u televizor ima velike veze sa mojom svakodnevnicom. Eto, osetio sam da nešto smrdi početkom 2010 kad nas je Totenhem dobio 2-1, prvi put posle tri milijarde godina – baš tad mi je, nakon četrnaestog uzastopnog asa iz matematike postalo jasno da ipak možda padnem na popravni. „A-ha! Postoji, ipak, nešto na nebu!“, pomislih par dana nakon prekida crne serije i pobede nad Mančester Sitijem jedne godine – kad sam ga umočio prvi put. Shvatate kako već ide šablon. Onda bih, recimo, kada je moj veliki idol Van Persi prodao dušu, shvatio to kao životnu poruku – „Stefane, konjino, sada moraš da odrasteš – nema više kačenja slika i idolizovanja nekog tamo čoveka, on je sad mrtav, a ti više nemaš petnaest godina“. Bilo je i dramatičnih golčina i pobeda kada sam dotakao dno, bez trunka snage da se dignem iz kreveta, a fantazije o savršenim, epskim utakmicama i trofejima su mi u život unosile boju i neku lepotu koju nigde drugde nisam mogao da pojasnim i podelim osim u ovom malom prozoru. Arsenal mi je uvek bio nešto između ljubavnice, sina, i porodice. Volim ga, nervira me, šalje me u kokainsku euforiju, tera me u plač, danonoćno kukam o njemu prijateljima, oduzima mi snove i čini me srećnim kao niko na svetu. Nekad bih da ga udarim, a ne smem. I uvek je nekako tu. A da nije bilo ljudi na ovom forumu koji su se bar u nekoj rečenici ili bajci pronašli, verovatno bih celu mladost proveo misleći da ne bi bilo loše da ipak budem iskren prema sebi i počnem da idem kod psihijatra.
Zašto sada serem ovako? Ne znam. Samo znam da me dugo, baš dugo, vuče neki osećaj totalne apatije. Sa jedne strane, ima dana kada mi potpuno klone duh i pomislim da možda mogu kvalitetnije da provedem predstojećih devedeset minuta. Nemam, eto, niti jednog heroja u timu, niti jednog igrača kog sam digao u nebesa kada sam se kao klinac zaljubio (Volkot se ne računa). I već osećam da vodim bitku protiv vetrenjača i upadam pravo u Ajnštajnovu definiciju ludila. Krah u prvom kolu. Dobra forma. Pristojan fudbal. Debakl na Bridžu/Etihadu/Trafordu. Tri remija za redom. 20 golova na tri utakmice protiv Česterfilda, Blekburna, Bornmuta. Tri ‘novi Anri’-ja u Karling Zaječarsko Karabao kupu nakon masakra drugoligaša kome među stativama stoji našmrkani vodoinstalater. Crno leto, panični transfer u tri popodne 31. avgusta. Beznadežni vapaj i pivski monolog o propuštenim prilikama prethodne sezone. Paralelno tome, pre par nedelja sam napunio dvajs’ pet. Znam da ima vas par koji imate malo ili puno više pa biste rekli e, ne kenjaj, nije to ništa. Svakako, nemam više sedamnaest, kao kad sam prvi put prolio dušu na forumu i zapio se u Aceru sa vernim istomišljenicima. I ja sam omatorio, proćelaveo, odselio se, zaposlio i ušao u ciničnu životnu rutinu. Isto kao i Arsenal. Sve mi ovo već zvuči poznato.
Ne znam ni sam, iskreno – možda većinu vas ne muče ista ova osećanja kao i mene, možda ne, stvarno nemam pojma – koliko je god, objektivno, teško ostati optimista i vernik posle svih rezultatskih šablona i de-ža-vua poslednjih godina. No, rešio sam sad, nakon petog piva na poslu, da neću dopustiti da umrem i da je sutra veliki dan i prekretnica. Ako se sve uzme u obzir, sutra izlazimo na megdan rivalu koji je daleko daleko bolji i stabilniji od nas. Nema ko ovde nije pomislio „Čekaj, jebote, kako se ovo desilo?“ ali eto, jeste. Rivali nam se ponose verovatno najboljim napadačem u ligi, imaju sjajnog golmana, opasnog trenera, čvrstu zadnju liniju i solidan vezni red. Zvuči poznato? I meni. Ove godine su nas zamenili – glamurnozni utorak/sreda veče nisu u našem vlasništvu, i igraju dosta bolji fudbal od nas. I bojim se. Bojim se da je stvarno tako i da počinjemo ubrzano da se kotrljamo nizbrdicom, i još jedan beznadežni poraz sutra bi utemeljio taj osećaj. Bojim se, nekad, da je sve ovo neka beznadežna romatntika iz koje nema niti čistog izlaza niti rešenja, samo da vremenom postaje sve veće i veće maltretiranje i tortura, sve do trenutka kada iz nas iscrpi i poslednji atom snage i volje, i ugasi se vatra koja je gorela od kako smo se prvi put zalepili za ekran.
Al’ ne dam se. Znaš, ti gore, ako te uopšte ima, ako uopšte imaš neku moć i možeš da mi čitaš misli, šta mi je bilo u glavi godinama, šta sam sve bljuvetao po ovom forumu i šta mi se usput izdešavalo. I evo, nisi me slomio. I dalje odbijam da dignem belu zastavu, koliko god me neko sa čuđenjem gledao i krstio se kakva sam budala. Maltretirao si me, gazio, terao da gledam kako (bog da mu dušu prosti) pokojni Tiote levom nogom daje gol sa 40 metara i Kosijelni sapliće o sopstvenog golmana pri ispucavanju, poslao na drugi kontinent da se drndam i uzeo mi sve, i i dalje sam tu. Uplašim se nekad, da, da ću izgubiti veru u ovu ljubav i magiju, i da ću se apatično prisećati trenutaka kada mi je srce lupalo kao da ga šutira Vitali Kličko čim sudija zasvira i da ništa odo ovoga nema smisla. Pa znaš šta, možda i nema – al’ pre ću da skočim sa mosta nego da dopustim da se ugasi vatra. Kakav bre crni Totenhem? Kakav bre jebeni Poketino, Dembele, Ali, Kejn? Pa šta ako nam levi bek igra krilo a štoper desnog beka i vezni red ima četiri leve noge? Kakva bre, jebena, ‘smena straže’ u severnom Londonu? Ko je dopustio sve ovo? Ne, ne, ne priznajem i ne dam! Nisam taj koji prihvata da tone uz oseku dok mu kosa opada i koža postaje siva. Ne, evo šta će da se desi sutra – ustajem u šest, i stižem na ćošak četrnaeste ulice i treće avenije, taman kada se puni beogradski pab kraj studenjaka. Zatvoriću oči dok razgovori oko mene postaju glasniji i glasniji i prerastaju u u urlik i galamu. Huk, kao da sam u Beogradu, ponovo, i zamišljam da sam na stadionu gde ništa drugo na svetu nije važno. Srce mi kuca, na dva sata život ponovo ima smisla, priču, i krv počinje da mi ključa. U glavi već pišem još jedno poglavlje u bajci o svojoj prvoj ljubavi koja nema kraja i pitam se da li je sutra dan kada se na Ešburton vraća magija? Ja mislim da jeste.
1-0, Žiru ’90.
COME ON YOU GUNNERS!