Prošli put sam pričao o tome kako za mene izgleda fudbalski pakao ali se u međuvremenu pojavila nova verzija, mnogo paklenija od prošle a to je da Totenhem osvoji Ligu šampiona. Dok pišem ove redove diže mi se kosa na glavi. Sparsi imaju priliku da osvoje takmičenje koje mi nismo nikada osvojili. Probajte samo da izgovorite rečenicu “Totenhem je osvajač Lige šampiona“ pa će odmah da vam pripadne muka. Čudne, čudne stvari se dešavaju.
Čudna ali i divna stvar je da je Arsenal u finalu Lige Evrope. Prvo evropsko finale posle trinaest godina i one tragedije u kišnom Parizu. Čudno je i da se prvi put u istoriji desilo da četiri engleska kluba budu finalisti dva evropska takmičenja i ekstremno su čudni načini na koje su Liverpul i Totenhem došli do finala. Sada postoje četiri različita završetka sezone, fantastičan (Liverpul i Arsenal pobednici), dobar (Totenhem i Arsenal pobednici), loš (Liverpul i Čelsi pobednici) i katastrofalan (Totenhem i Čelsi pobednici).
Meč sa Valensijom nije počeo dobro i oni su rano poveli golom Gameira. Svašta mi je tada prolazilo kroz glavu a sigurno i vama. Ipak stvari su brzo došle na svoje mesto kada je Obamejang strašnim udarcem izjednačio šest minuta kasnije i praktično do kraja meča su on i Lakazet imali šou program a Pjer je upisao svoj prvi het trik za Arsenal. Na kraju, Valensija 2, Arsenal 4. Finale!
Kako je moguće da jedno lice prikažemo svetu dok igramo sa Palasom, Lesterom, Vulvsima i Brajtonom a sasvim drugo protiv dve jake ekipe kao što su Napoli i Valensija i to uz gol razliku 10 – 3? Nema nikakve šanse da im je Unaj rekao da se valjaju u PL a da daju sve u LE tako da odgovor verovatno nećemo nikada dobiti a da je čudno, čudno je. Mnogo. Remijem protiv Brajtona smo i definitivno izgubili sve šanse da se preko tabele umuvamo u LŠ a nezadovoljstvo navijača su zapravo najviše osetili Velbek i Ramzi koji su se pred skoro praznim tribinama oprostili od kluba posle te utakmice.
Ali, sada se sve baca u vodu i zaboravlja, barem na neko vreme, jer počinjemo sa pripremama za Baku. Finale je 29. maja, znači dosta vremena da se pripremimo, mentalno i fizički. Čelsi je na penale izbacio Ajntraht pa će biti londonski derbi u finalu LE. Ima da pršti na sve strane. Čelsi je već obezbedio igranje u LŠ preko tabele a pre šest godina su osvojili LE, dok mi želimo u LŠ a čekamo na evropski trofej dvadeset i pet godina. Motivi su na našoj strani ali to naravno nije presudno. Presudno može biti Emerijevo ogromno iskustvo u ovom takmičenju plus Čelsi 16. maja igra prijateljsku utakmicu u Masačusetsu. Idiotizam, čak je i Sari rekao da mu je žao zbog toga ali to je njihov problem.
Problem, i to veliki, za navijače oba kluba je što je UEFA prvo izabrala idiotsku lokaciju za finale a na kraju dala samo po šest soma bednih karata po klubu. Teška sramota a još i čekamo da vidimo hoće li Mihtarijan moći da igra. Cirkus.
Pre finala ostalo je da odemo na Tarf Mur i odigramo poslednju ligašku utakmicu za ovu sezonu, sezonu za totalni zaborav kada je PL u pitanju. Emeri bi trebalo da žestoko iskombinuje tim ali se ipak borimo za to da ostanemo peti i tako za jedno mesto budemo bolji u odnosu na prošlu sezonu. Nije krucijalno ali bih voleo da završimo ispred Junajteda koji ima lakši posao jer dočekuju Kardif.
Počele su pripreme za jednu od najvažnijih utakmica u novijoj istoriji Arsenala.
We’re on our way, we’re on our way…
OOH TO BE A GOONAH!