Teška sramota. Svinjarija prvog reda. Šut u guzu pa nogom u glavu. Jeziva, bedna igra od tima koji nikako ne može da uzme čak ni taj prokleti Liga kup. Čak ni to. Ovo su, Dame i Gospodo, teški trenuci kada se čitava fudbalska Evropa smeje Arsenalu i istom onom menadžeru koji je i napravio veliki Arsenal a onda ga, ko zna kako, sam ili uz ko zna čiju sve pomoć, demontirao i vratio u period kada je i zamenio Brusa Rioka. Nama doduše nije smešno gledajući festival beščašća na Vembliju koji izaziva suze u detinjim a i staračkim očima.
Nekada, sa razlogom i sa pravom, slavljen kao jedan od najboljih trenera na planeti a sada sateran u ugao ringa, što reče Arsbloger, gde ga udaraju sa svih strana a nema nikoga da baci peškir. Mučan kraj karijere za jednog inovatora i fudbalskog maga.
Možemo do sudnjeg dana da analiziramo gde je, kada i kako sve pošlo po zlu ali plašim se da iz peščanog sata iz koga je nekada curila zlatna prašina sada curka crna prašina neprijatnog mirisa. Arsenal se samouništava već godinama i survali smo se u fudbalsku osrednjost koju sada delimo sa Barnlijem, Votfordom ali ne i Lesterom koji je uzeo titulu kojoj mi ne možemo već dugo ni da priđemo. Sve to uz dodatno gađenje pred time što je prošle sezone jedan Mančester uzeo duplu krunu a ove će drugi Mančester da uzme malo drugačiju duplu…ili triplu.
Čak nam je i Vembli okrenuo leđa i posle dosta pobeda na tom stadionu izgubili smo dve utakmice u kratkom roku bez datog gola. Kao da nam i sve što ima veze sa pravim fudbalom okreće leđa i ostavlja nas da bauljamo po mraku sa Mustafijem, Velbekom i Džakom. Sami smo se proterali iz odabranog društva i sada buljimo u tabelu PL pitajući se da li je bodovni saldo Arsenala i Mančester Sitija greška ili ne. Nije greška. Dvadeset i sedam (27) bodova razlike posle dvadeset i sedam (27) odigranih kola. Kao tri planine i tri okeana, Siti je tamo negde daleko, gde je vazduh čistiji, dok mi veslamo i gušimo se u sopstvenom smradu.
Ne znam zašto ali već neko vreme govorim da nemamo šanse da preko PL odemo u neko od dva evropska takmičenja iako mislim da šesto mesto vodi u kvalifikacije za LE. Možda nešto podsvesno ili osećaj idiotizma da i šesti u PL dobija neku nagradu ali nije više ni bitno. Da li se ovaj i ovakav Arsenal može koliko toliko podići posle sramnog poraza u finalu i osvetlati obraz u LE? Skoro pa nemoguće. U svakom slučaju ne želim da sebe mučim više i da neprestano gajim lažne nade kada se golim okom vidi rđa na sve strane.
Ovom Arsenalu je potrebna potpuna renovacija od parketa do plafona, od kupatila do kuhinje. Hoblovanje, krečenje, nove električne instalacije, novi nameštaj, nova bela tehnika, novi televizor, novi gramofon. Sve novo a staro potrpati u kese i pravac u džinovski kontejner. Ali, ko će to da uradi? Kronki ili njegov sin? Ivan? Čips?
Plašim se da odlaskom Vengera a ostankom svih ostalih, u upravi i na terenu, nećemo mnogo da dobijemo. Veći deo tima takođe treba da leti. Nakupili smo previše bezveznjakovića koji se vuku po terenu ne shvatajući da ta crvena boja i taj top nisu tu bezveze. Da se ja pitam i da mogu to da uradim najmanje deset igrača bi letelo iz Arsenala, znači najmanje polovinu prvog tima šutnuti sa Ešburtona. Čak i da Venger ili neki novi menadžer i žele da to urade neće biti lako i zbog ugovora i zbog činjenice da je mnogima posle jadnih igara cena drastično pala. I Džaka i Kolašinac i Mustafi i Lakazet su bili izuzetno cenjeni u svojim prvenstvima pre nego što su došli u PL. A sada?
Pre skoro punih dvanaest godina Ešburton je otvoren uz pompu i obećanja da sledi novo, blistavo poglavlje u Arsenalu. Laž. Ko sve nije igrao na novom stadionu, od Ebuea do Adebajora, od Fabregasa do Hleba, od Galasa do Senderosa, od Denilsona do Aršavina, od Đurua do Park Čua, od Songa do Skilaćija, od Vele do Eduarda i tako dalje i tako sve dalje i dalje od slave, časti, borbe, obraza, trofeja.
Najgore je svakako onim nesrećnicima koji su išli na svaku tekmu na Ešburtonu i koji još plus idu i na gostovanja. Šta tek oni da kažu? Sramota me je skoro i da kukam kada mi oni padnu na pamet. Kape, šalovi, dresovi, programi, pivo, hrana, benzin, autobusi, vozovi, pevanje, sunce, kiša, sneg, vetar. Ništa. Pesma je zamrla, kape su izgažene, šalovi progoreni, dresovi sve ružniji i ružniji, pivo ima ukus urina a sunce odbija i da se pokaže.
Bližimo se kraju verovatno najgore sezone od kada je Venger postavljen za mendžera i u snu vidim tinejdžera ispred neke prčvarnice u Izlingtonu sa Fred Peri majicom i Solover čizmama, kako podiže konzervu piva i viče – Arsenal is dead! Probudim se obliven znojem shvativši u trenutku da to i nije san. Arsenal jeste klinički mrtav po svim parametrima koji se koriste za utvrđivanje te činjenice –
– Svaki gubitak veze sa spoljašnjim svetom.
– Potpuna mlitavost mišića.
– Prestanak spontanog disanja.
– Pad krvnog pritiska.
– Potpuno prava EEG linija.
Postoji samo jedna stvar koja u takvoj situaciji možda može da pomogne – Reanimacija.
Ali da li postoje dovoljno obučene osobe koje će Arsenal da vrate u život? Gde naći ljude koji će da udahnu novi život u ovaj klub i ko će imati hrabrosti da šikne injekciju u srce Arsenala? Leman, Mislintat, Sanjeji koji tek što su došli u Arsenal ili neko drugi? Promena sistema a ne samo promena mendžera. Koliko god to čudno zvučalo nama zapravo treba novi Arsen Venger, dvadesetak godina mlađi a to je na tržištu trenera trenutno jako teško naći. Vizionar sa integritetom a ne trkač za brzom slavom i još bržom kintom. Ispada da smo tog oktobra 1996. bili istovremeno i blagosloveni i prokleti.
Od svih kandidata o kojima se govori kao naslednicima Vengera samo jedan se čini kao pravo rešenje a to je Leonardo Žardim. Mlad, samo 43 godine a već se petnaestak godina bavi trenerskim poslom. Nikada nije igrao fudbal kao ni njegov zemljak Murinjo (i to je nadam se i jedina sličnost) a izbacio nas je iz LŠ pre tri godine. Čitao sam i nekoliko intervjua sa njim u poslednje vreme i deluje da dobro razmišlja.
Ko god da bude novi menadžer, ove ili sledeće godine, mora da ima jasan plan i filozofiju igre koja odgovara Arsenalu i ne sme biti ničija marioneta. Jedino se plašim da će po Vengerovom odlasku početi kao na traci da se menjaju menadžeri na Ešburtonu i tako će se otići u drugu krajnost. Nikada nisam voleo ishitrene smene trenera kao što je bio svojevremeno običaj u Kalču koji se na žalost preneo i na Premijer ligu pogotovo što će novi menadžer Arsenala imati pred sobom neverovatan posao koji se ne može uraditi preko noći.
Ako vreme dozvoli večeras igramo opet sa Sitijem i ne bi me sada čudilo čak i da ih dobijemo jer su bodovi i njima i nama maltene nebitni. Siti se čuva isključivo za Ligu šampiona dok je nama to šesto mesto skoro pa osigurano. Posle se selimo u Brajton pre nego što odemo na San Siro gde se neće videti koji posrnuli gigant igra bolji fudbal već koji je više posrnuo. Sportski direktor Milana je posle žreba rekao da mu je žao Arsenala.
Kada bi samo znao koliko je tek nama žao.
OOH TO BE A GOONAH!