Fransis Kokelan je, pre nekoliko dana, dao iscrpan intervju za francuski L’Ekip. U njemu, pričao je o Francuskoj, Arsenalu, svom životu… Ceo razgovor prenosimo ispod.
Zdravo Fransis.
Zdravo.
Imaš 25 godina, bio svi reprezentativac Francuske u manje više svim mlađim kategorijama, u startnoj postavi Arsenala si već skoro 2 godine, a ipak, kada bi prošetao Jelisejskim poljima, ne bi se ljudi za tobom okretali. Za nas, London je nepoznanica. Kažu mi da tebe nije briga za to?
Da, to je istina. Nisam neko ko traži pažnju medija. To je jednostavno deo moje ličnosti. Suprotnost od onoga što sam na terenu, tamo volim da sam malo lud. Van terena svoj privatan život planiram da zadržim za sebe. Preferiram da se izražavam isključivo na utakmicama.
Da li stvarno moraš da teraš sebe na ovakve stvari(intervjue)?
Pa, da i ne. Istina je da odbijam dosta ponuda za razgovore s medijima. Agenti me teraju da s vremena na vreme odradim tako nešto… Ipak, veoma sam srećan što ste vi ovde danas.
Lepo od tebe. Da li možeš da nam objasniš zašto se tako malo govori o tvojim nastupima za Arsenal? Pričam o Francuskoj.
Ne znam. Mislim da pozicija na kojoj igram nije preterano glamurozna. Mnogo toga što ja radim ostaje u pozadini. Tako da ne, nisam iznenađen što moje partije nisu zapažene u Francuskoj, ali mislim da sam ovde više cenjen. Unutar kluba, ljudi se oslanjaju na mene, i to mi prija.
Ti si momak iz Lavala, ali si napustio domovinu sa 17 godina. Osim pozajmice u Lorijenu 2010. nismo te mnogo gledali u Francuskoj. I to sigurno igra ulogu. Da li si ikada zažalio što si otišao tako rano?
Ne, nikada. Istina je da je to bio izazov, otići tako mlad. Sada nemam nikakvih kajanja vezanih za to.
Fudbaleri često odlaze baš u tim godinama. Ipak, ti priznaješ da je bilo teško u početku?
Pa, mislim, selidba u drugu zemlju je tu najteža. Nov jezik, barijere u sporazumevanju… Imao sam toliko sreće da su me stavili u lokalnu porodicu koja mi je pomogla da se naviknem na zemlju i brzo naučim engleski. Položio sam vozački u prvoj godini ovde… Bilo je to dobro iskustvo. Istina je da je bilo teških vremena. Ali, da je sada 2008. i da mi neko kaže da me Arsenal želi, sve bih ponovo isto uradio.
Do 2015. skoro da uopšte nisi dobijao šansu. Na kraju godine pre te, tvoja sreća se okrenula. Bio si na pozajmici u Čarlton Atletiku, i AV te je pozvao da se vratiš posle povrede jednog od igrača, ali svi su mislili da je to samo da ‘popuniš broj’. Da li si bio ljut u to vreme?
Da, jesam. Sećam se kada sam se vratio, sedeo sam na klupi u prvih nekoliko utakmica. Nisam to shvatao. Rekao sam ‘igram svaku utakmicu u Čarltonu, a sada ste me zvali ovde da ne igram‘, i sećam se da mi je Arsen rekao da će moje vreme doći i da ću dobiti šansu. I tako, u meču protiv Vest Hema, dobio sam priliku u startnoj postavi.
Od tada, Tjeri Anri te naziva ‘francuskim policajcem’. Ti si tu da zavodiš red i mir na sredini terena…
To moja pozicija zahteva. Nasmejao sam se kada sam pročitao taj citat… Moja pozicija znači da sam ja taj koji prekida protivničke kontranapade, koji pruža podršku odbrani…
Da li si opasan na terenu? Ako bi morao da opišeš sebe ljudima koji o tebi ne znaju mnogo, šta bi rekao? Da li si gadan?
Ne znam da li sam gadan, ali ja sam neko ko nikada ne odustaje. Možda je to baš zbog tog putovanja koje sam proživeo. Ima mnogo želje u svemu što radim, ali ipak, shvatam da to nije uvek lepo ljudima koji gledaju sa strane. Trudim se da budem što efikasniji, to je, uostalom, ono što se traži od svakoga ko igra na mojoj poziciji.
Vrlo malo toga je napisano o tebi u Francuskoj, a sada je vreme da saznamo da li je ono što je napisano i istinito… Da li je istina da si, kao tinejdžer, sanjao da postaneš sportski novinar?
Da, to je istina. Da nisam igrao fudbal, mislim da bih pokušao to. Pokušao sam da pišem, ali nisam stizao od treninga. Mnogo mi se sviđala ideja da postanem sportski novinar. Prestao sam s školom pre moje završne godine, kada sam se preselio u Englesku.
Da li nekada zažališ zbog toga?
Da, ponekad. Uvek govorim svojoj porodici da ću završiti školu kada okončam sportsku karijeru. Sigurno ću to uraditi.
I šta ćeš onda raditi?
Dobro pitanje. Znam mnogo ljudi koji su dobili diplomu kasno u životu, tako da mislim da definitivno imam šansu. Sigurno ću položiti. I, posle toga, sve zavisi od ciljeva koje sebi postavim. Možda će mi trebati Master zvanje. Učenje nije nešto što me plaši.
Da li si dobar student?
Pa, nisam loš.
Da li je istina da si, sa 13 godina, iako očigledno talentovan, imao problema s težinom?
Da, istina je.. Kada sam imao 10-tak godina ozbiljno sam se ugojio. Posle sam imao velikih problema da to skinem.
Arsen Venger je jednom rekao: ‘Fransis je uvek znao da bude samokritičan, da ne odustane, a svima je drago kada takvi ljudi na kraju uspeju u životu‘. To nije loš kompliment.
Istina je da nikada ne odustajem. Čak i kada sam bio u Nemačkoj (pozajmica u Frajburgu), bilo mi je loše, ali nisam odustao. Tokom drugog dela sezone, nisam igrao. Sećam se da sam pričao sa ženom… Ona me je ohrabrivala, a ja sam joj govorio: ‘kada se vratim u Arsenal igraću, videćeš da hoću‘.
Da li ti je verovala?
Imala je svoje sumnje, ali jeste verovala u mene. Kada sam joj pokazao da je to ono što zaista želim i kada sam je ubedio da mogu, potpuno me je podržala.
Da li je postojao trenutak kada ste vi bili jedini koji su verovali?
Da, sigurno. Tog leta, 2014. bilo je jasno da moja budućnost u Arsenalu visi o koncu.
Odakle ti tolika želja?
Mislim da se to dogodilo u Nemačkoj. Nešto je kliknulo u glavi. Uvek sam smatrao da sam jak psihološki, ali tamo sam shvatio da sam još jači nego što sam mislio. Imao sam veoma komlikovan odnos s trenerom… Mislim da je njegovo mišljenje o meni bilo potpuno pogrešno. Ja sam o sebi mislio jedno, a on nešto potpuno drugačije, i pri tom prilično negativno… To je dosta uticalo na mene. Želeo sam da pokažem da sam jači od svega što je on govorio ili mislio.
Da li je on mislio da si ti loš tip, generalno?
Možda, da. Ali, sada da pitate bilo koga u tom klubu za mene, mislim da niko ne bi rekao jednu ružnu reč.
Pre nego što te ostavim na miru, hajde da pričamo o budućnosti. S Arsenalom imaš ugovor do 2019. Da li sanjaš da celu karijeru provedeš ovde? Da li sanjaš o nečemu boljem, većem?
Boljem, većem? Tu onda nema mnogo izbora… Mislim da sam trenutno u veoma, veoma velikom klubu. Ja sam osoba koja je lojalna. Došao sam ovde kao vrlo mlad. Dugujem im dosta. Od trenutka kada su stvari krenule na bolje, odlučio sam da ostanem ovde što je duže moguće. Ali, treba da postoji želja na obe strane. Bio bih izuzetno ponosan kada bih proveo celu karijeru u Arsenalu.
Kao igrač iz Arsenalove škole, da li ti smeta kada čuješ da je Arsenal ‘klub gubitnika’?
Da… Nervira me jer mislim da mi ovde gradimo nešto. Sada imamo ekipu punu muškaraca, a do skoro je to bio tim pun mladih talentovanih igrača. Mislim da će ta razlika postati značajna u ključnim momentima.
Da li je osvajanje lige moguće?
Lige? Da, moguće je. To je naš cilj.
A reprezentacija?
A da, čuveno pitanje… Reprezentacija… Ne uzbuđujem se previše oko nacionalnog tima. To je Francuska, ogromna zemlja, sjajni igrači.. Kada pogledam ko sve nije igrao na EP za naš tim shvatim kakav nivo je potreban.
Da li si sada iskren ili si politički korektan?
Ne, ne, iskreno. Govorim istinu.. Francuska trenutno beleži dobre rezultate… Da nije tako, možda bi selektor osetio potrebu da nešto menja. Naravno da mi je san da zaigram u plavom dresu. Imam 25 godina, ostaje mi da se nadam. Makar samo na jednoj utakmici… Videćemo, ima vremena.
Tema na forumu: Fransis Kokelan