Pobeda protiv Stouka, povreda Mustafija, žreb za Ligu šampiona, poraz na Gudisonu, predstojeći derbi na Etihadu…i sve će to da se smesti u devet dana. Mora da je kraj godine.
Čudo jedno kako kod igrača i navijača Stouka evolucija nema nikakvog uticaja. Opet su zagadili Ešburton audio – vizuelnom prezentacijom raznoraznih gadosti i bljuvotina pa su izmedju ostalog pevali – Aaron Ramsey walks with a limp. Međutim, opet su otišli kući sa nula (0) bodova. Mi smo opet gubili pa se vraćali što je apsolutno nova dimenzija tima i to nam je bila četrnaesta tekma u PL bez poraza. Loša stvar na tekmi, pored naravno sudjenja, je bila i povreda Mustafija. Sjajni štoper je morao već u dvadeset petom minutu da izađe i ove godine ga nećemo više gledati u najlepšem dresu na svetu. Ako sve bude bilo u redu mogli bi da ga vidimo ponovo na terenu protiv Bornmuta na Din Kortu, 3. januara. Menjaće ga Paulista koji na moje zgražanje još nije dovoljno ovladao engleskim jezikom, kako kaže sam Venger, iako je u Londonu već dve godine. Neka ga Aleksis podučava. And now…The larch…and now…The larch . Per Mer se vratio treninzima ali će biti spreman za igru za jedno mesec dana.
Kada idemo na Stoukov Britanija stadion uvrede koje trpimo, a pogotovo Venger, su takve kakve se ne mogu čuti čak ni na Lejnu. Moja želja ili, bolje rečeno, moj san je da kada ponovo odemo tamo, a to će biti u pretposlednjem kolu, odemo kao šampioni Premijer lige, koju smo kolo pre toga overili na Trafordu ili da baš na Britaniji to uradimo. Pa neka krešte koliko hoće. Imam li uopšte pravo da tako nešto sanjam?
Žreb. Bajern. Minhen. Opet. Stalno. Smučili su mi se. Zaista mi se zgadio žreb za LŠ. Serem vam se na kuglice. Dosta bre više. Ua! Ali kako se kaže, iz ove kože se ne može. Sada se fokusiramo na PL, od januara i na FA kup, a o LŠ ćemo da razmišljamo kada bude opet aktuelna. Doduše kada se prisetim, pre valjda dve godine, kada se saznalo da će se finale LŠ 2017. igrati na Milenijum stadionu u Kardifu, rekao sam da će to možda biti naša godina jer smo mi kraljevi Kardifa. Tamo samo osvojili čak tri FA kupa kada se gradio novi Vembli i nismo primili ni jedan jedini gol u tim finalima. U svakom slučaju žreb mi se ne dopada osim što ćemo revanš da igramo na Ešburtonu. Biće to dve svemirske utakmice. Kasorle neće biti ni tada u našem dresu ali ako svi ostali budu spremni onda, možda, možemo dalje. Imam li pravo da uopšte sanjam prolaz dalje?
Ja sam uglavnom emotivan i neuravnotežen navijač i godinama mi se dešavalo da se naložim posle neke pobede misleći da smo već osvojili PL ili da padnem u mračne vode depresije kada neku tekmu izgubimo misleći da je sve gotovo. Zato sam i pozivao na oprez od početka sezone i ubeđivao i sebe da idemo polako, korak po korak. Ipak, posle pobede protiv Stouka ložnjaja je počela kod mene. Stidljivo, jedva vidljivo ali sam osetio da se pojavljuje.
A onda smo zakoračili na Gudison kod ekipe koja je van forme i koja ne pamti kada je nekoga pobedila. Kako objasniti neobjašnjiv poraz? Kako, kada sam posle pola sata igre bio prilično siguran da ćemo pobediti. Everton je bio slab, nemušt, bez igre pa i preterane želje. Delovalo je kao da i ne moramo mnogo da radimo da ih dobijemo. Šmekerski, mic po mic, doći će i drugi gol za nas. Onda smo ih mi vratili u život, udahnuli vazduh u skoro izdahnulu mešinu. Nedopustiv gol Kolmana. Apsolutno početnički, klinački, pubertetski gol. U najgorem mogućem trenutku, pred odmor. Everton je odigrao, kako i Venger kaže, na snagu, jednu tipičnu kup utakmicu, kako sa Evertonom često i zna da bude. Nije ovo prvi put da nam karamele zastanu u grlu i da nam se čitava PL kampanja zbog njih okrene na loše. Na sve to, u tom kolu su dobili svi oni koji ne treba da dobiju. Čak i jedan Albion koji je u poslednjih šest utakmica osvojio više bodova nego mi.
I šta sad? Idemo na Etihad da se vadimo. Ja nikako da se naviknem na to da je Siti “veliki“ klub jer su oni, ne baš tako davno, igrali u drugoj pa i u trećoj ligi Engleske. Sada je to potpuno drugi, nouveau riche, tim, sa drugom atmosferom, drugim stadionom i kasom bez dna. Jedino što ćete sada da vidite kada zagrebete po toj nebesko plavoj je mržnja prema Junajtedu (i samo na tome im skidam kapu). Uzeli su (kupili) menadžera koji se smatra jednim od najboljih na svetu ali koji se i dalje privikava na engleski fudbal. Smeta mu što je lopta u PL prečesto u vazduhu a ne na travi i na taj način je nepredvidljiv ishod, odnosno, on sam, kao trener, ne može u dovoljnoj meri da utiče na igru. Je li? U nedelju će mu biti verovatno lakše jer će igrati protiv menadžera koji takođe voli loptu na travi ali i protiv menadžera koji je već odavno navikao na sve i svašta u PL.
Venger i Pepsi su se do sada sastajali osam puta. Pepsi ima četiri pobede a Venger dve. Čeka nas utakmica u kojoj se ne zna kome su bodovi potrebniji. Nova, velika utakmica koja se sada ne igra samo zbog bodova već i zbog stava. Posle prvog poraza u PL otišli smo u Lester i odigrali dosadnih 0 – 0, bez rizika. Sada nije drugo kolo u pitanju nego sedamnaesto, skoro polovina sezone. Čelsi se, posle poraza od nas, podigao i pokazao šta hoće i vezali su čak deset pobeda uz gol razliku 24 – 2! Da li će na Etihadu u nedelju, Siti, posle serije uglavnom loših rezultata, pokazati zube ili ćemo mi, posle poraza na Gudisonu, da pokažemo da i dalje verujemo u titulu ili će i Gvardiola i Venger da budu krajnje oprezni? Imam li pravo da uopšte sanjam pobedu na Etihadu?
Gostujući Ganeri su uvek bili ponos Arsenala pa i sada očekujemo da se čuju a čućemo se i mi odavde, iz Srbije. Posle Sitija igramo šest PL tekmi sa ekipama koje su objektivno slabije od nas, od toga čak četiri na Ešburtonu. To naravno ne mora ništa da znači i niko ne očekuje svih šest pobeda ali ukoliko uzmemo pristojan broj bodova i Čelsi negde kiksne onda bi posle Votforda, 31. januara, situacija izgledala bolje. A dotle, niko vas ne može sprečiti da sanjate.
Spavajmo, sanjajmo, spavajmo, sanjajmo…
OOH TO BE A GOONAH!
Već smo igrali na Trafordu ako se ne varam.
Na Etihadu kiša golova ali naša pobeda!
COYG!
P.s. Svaka čast za tekst!