Od Mančestera do Borisova, od bede do mizerije, od jednog od trenutno najboljih svetskih timova do jednog, najblaže rečeno, prosečnog tima. Dvanaest dana i preko dve hiljade kilometara. Put putuje Arsenal ne bi li svima na planeti pokazao kako se ne igra fudbal. E moj Emeri, kukala ti majka a i tebi Loranu koji kao kapiten nisi našao za shodno ni da pozdraviš Tobdžije koji su zapucali sve do Belorusije.
Da li je makar jedna osoba na svetu koja prati fudbal pomislila da Arsenal može makar do boda na Etihadu? Verovatno nijedna. Poraz koji nije samo poraz nego brutalno pokazivanje gde nam je trenutno mesto. Sedi, jedan. Čak smo i relativno pristojno odigrali prvo poluvreme ali se pobeda Sitija nije nijednog jedinog trenutka dovodila u pitanje. Sve je bilo na žalost savršeno jasno a bilo je i jasno, iako ne i savršeno, da je Kronki radije išao da gleda Superbol nego da ode na Etihad. Dejvid Ornstajn je i rekao Arsblogeru da je nekoliko ljudi iz uprave Sitija bilo začuđeno što Sten nije bio na tekmi. Šta ćete, ne znaju oni ko je Stenli. Novi igrač Suarez je zaigrao prvi put za nas i to pred kraj meča da bi se valjda što pre navikao na takve krajeve mečeva ali osim šorca nisam nešto drugo primetio.
I samom Ornstajnu, koji važi za osobu koja je relativno bliska centru Arsenala, mnogo toga u klubu nije jasno. Od toga da je verovao da se ima para dok mu nije saopšteno da tih para ipak uopšte nema, preko krajnje sumnjive i neprijatne situacije oko odlaska nezadovoljnog i razočaranog Mislintata pa sve do opet neprijatne i zbunjujuće situacije oko Ozila za koga smatra da mu Emeri šalje jasne signale da ga ne želi sledeće sezone u klubu. Sve u svemu, opći kaos.
Zašto uopšte da pominjem utakmicu na Borisov areni kada je potrebno ogromno grlo da se proguta takva uvreda. Ja barem nisam bio na stadionu pa sam bolje prošao od onih nesrećnih Ganera koji su prešli toliki put da bi im sopstveni tim priredio farsu. Igra Arsenala očajna kao i teren na kome su se vukli kao barabe i amateri. Glavno da se šaraju po telu, izmišljaju nove frizure, tvituju, instagramuju, ne znaju šta će sa parama a još manje šta će sa onom stvari koja bi trebalo da im kuca negde u grudima.
Prošli put sam pominjao težak raspored Čelsija u sledećem periodu a smetnuo sam sa uma Junajted koji je ispred nas. Mučno mi je i da im ime pomenem. Oni takođe imaju prilično gadan niz jer igraju sa Žermenom u LŠ gde su na korak od ispadanja, izbacili su Čelsi iz FA kupa pre neki dan, igraće u PL sa Liverpulom a u martu sa nama i sa Sitijem.
Ako je Siti nama na Etihadu skinuo šorceve, igrače Čelsija su potpuno gole poslali nazad u London i sada smo peti na tabeli, za dlaku, a sada je i jasnije kako smo dobili Čelsi koga u poslednje vreme trpa ko stigne
Između Etihada i Borisov arene skoknuli smo do nesrećnih Terijera koji maltene nikome ne mogu da daju gol i posle mnogo vremena uzeli tri boda na gostovanju ali smo opet uspeli jedan i da primimo odnosno da ga sami sebi damo. Od 13. maja prošle godine (baš na Džon Smit stadionu) smo primali na svakom gostovanju makar po jedan gol u ligi.
Zvanično je objavljeno da će Remzi da ode sledeće leto u Juventus bez obeštećenja a sa platom koju će dobijati u Torinu postaje i najplaćeniji fudbaler ikada koji dolazi iz Britanije. Baš sam skoro gledao Martina Kiona koji je rekao da uopšte ne shvata kako je Arsenal mogao da pusti takvog igrača i to za dž i to ne, kako kaže, u neki Miki Maus klub nego ni manje ni više u Juventus gde će se priključiti Vojćehu koga takođe po meni nije trebalo pustiti. Ornstajn ipak kaže da je načuo iz proverenih izvora da Remzi nikada nije ni želeo da potpiše novi ugovor sa Arsenalom tako da je onda valjda sve jasno a niko mu i ne može zameriti. Nije više ni bitno šta se zapravo krilo iza tog povučenog ugovora koji je Aronu bio ponuđen jer sada je sve gotovo i posle jedanaest godina veliki radnik Rambo će da nosi crno i belo. Posle preko tri stotine i pedeset utakmica, preko šezdeset golova od kojih su neki bili fantastični i odlučujući, preko šezdeset asistencija i uz jednu gadnu povredu. Možemo samo da se molimo da će svoju poslednju tekmu za Arsenal da odigra u Azerbejdžanu a ne na Tarf Muru.
Pre povratka u premijerligaški rat moramo da odigramo revanš u LE gde bi nam još jedan primljeni gol mogao napraviti velike probleme. Pravo da vam kažem ne mogu da verujem da uopšte pišem ovako nešto imajući u vidu sa kim igramo ali tako je kako je. Prošle sezone smo ih tukli 10 – 2 u dvomeču u grupi a sada strahujemo da nam ne daju gol na Ešburtonu. Zemljo, otvori se. Pored još nekolicine ni Lakazet neće igrati zbog glupog crvenog koji je popio u prvoj tekmi i to pred kraj.
Sledeće tri tekme do kraja meseca igramo na Ešburtonu i sve se MORAJU dobiti – Bate, Sveci i Bornmut. Tu nema nikakvih drugih kombinacija. Samo pobede a naravno protiv Borisova ne bilo kakva pobeda već ona koja vodi dalje. Ako prođemo Bate, u martu ćemo igrati samo četiri meča jer je susret sa Vulvsima odložen zbog njihovog učešća u FA kupu. Samo četiri tekme ali jezivo teške, Sparsi, Junajted i eventualni novi protivnik u LE koji će verovatno biti znatno teži od beloruske ekipe.
Možda je sada vreme da počnemo da razmišljamo o realnoj mogućnosti da Arsenal sledeće sezone neće igrati ni u jednom evropskom takmičenju. Nadam se da tako neće biti ali je ipak vreme da ta ideja počne da nam se vrti po glavi koliko god to bilo nenormalno a takođe, kao što sam i ranije rekao, vreme je da nam se kriterijumi još spuste i da se naoružamo strpljenjem dok čekamo da se neki novi Arsenal izdigne iz pepela starog a za to su potrebne godine.
OOH TO BE A GOONAH!